Sačuvajmo rituale

Odnekud dolete i ovaj kraj godine. Sa decom vreme leti. Ovog proleća se slabo i sećam, kao da je bilo pre nekoliko godina.

Čim izadjem napolje i ugledam (prerano) okićene ulice i gužvu koja polako počinje po prodavnicama, shvatim u kom se segmentu kalendara nalazim. Ovo je deo godine pun rituala – jelka, deda mraz, pokloni, badnje veče, ruske salate, sarme, torte, kuvana vina ili rakije, sušeno voće, baklave i vanilice. U decembru i januaru su još i stari porodični praznici – materice, očevi i detinjci. Ko se njih još seća?

Kad sam bila mala uživala sam u badnjoj večeri na selu kod babe i dede – pijukale smo sestra i ja i tražile bombone i orahe u slami koja je bila prosuta ispod stola. Piju piju piju, doš’o Bozić na kapiju. Uveče bi deda zapalio sveću koju je voskom zalepio na dovratak (ram od vrata) i kazao kratku molitvu. Ujutru bismo jeli svinjsko srce pečeno na plotni smederevca (“samo jedan griz uzmi, valja se, da budeš jaka”), vruću pogaču i posle veliki rucak. Baba bi gledala u plećku dal’ će naredna godina biti dobra ili će neko umreti, ne daj bože.

Pred vratima kuće je stajao badnjak koga je deda rano ujutru doneo iz šume – jedno veliko parče hrastovog drveta, veće od dede. Uneli bi ga u kucu, ložili njime vatru u smederevcu, džarali vatru i pričali “koliko varnica, toliko parica, ovčica, kravica…”

Moje dete to neće nikad doživeti na takav način. I zbog toga mi je neka tuga u srcu, jer ta davna sećanja meni daju sigurnost u ovom svetu – znam ko sam i odakle sam, znam ko su moji preci i da negde pripadam, nekoj grupi dragih ljudi koji me štite i vole. Možda mi i oni koji nisu više medju nama šalju neke pozitivne vibracije, ko zna.

Ali ja mojoj ćerki Nikolini mogu da podarim neka druga sećanja. Da stvorim druge važne tradicije u danu i godini koje ce pamtiti. Da u naš porodični život uvrstim brojne rituale koji će se ponavljati iz dana u dan, iz godine u godinu, i kojih će se ona od tog silnog ponavljanja i nakon njenih 40 godina sećati. I koji će njoj biti andjeli čuvari kada nas ne bude više da je fizički zagrlimo.

Znam da je teško posvetiti vreme ritualima i tradicijama, jer nam je dan pun i prepun obaveza. Od kako sam dobila dete čini mi se da nemam vremena ni za svakodnevne stvari, a kamoli za tradicije i rituale. Ali oni su ZAISTA važni. Zaista, zaista, zaista.

Rituali pomažu deci da

  • Razvijaju pamćenje i razmišljanje, jer se ponavljaju svaki dan ili svake godine na isti način i deca nauče da odredjene stvari imaju odredjen redosled i zapamte ih u svojoj dugoročnoj memoriji
  • Vežbaju da uče i da se koncentrišu (moraju da se skoncentrišu da bi znali koji je sledeći korak u dogadjaju)
  • Nauče da se drže pravila i ograničenja (a to je često izazov roditeljima i kasnije učiteljima)
  • Stimulišu nezavisnost deteta, jer u tim situacijama dete zna šta treba da uradi i oseća se ponosnim da to pokaže roditeljima.
  • Donose red i stabilnost u život koji ume da bude haotičan
  • Najviše od svega, deci daju osećaj pripadnosti, sigurnosti, poverenja i orijentacije u vremenu i društvu. Time na duge staze smanjuju anksioznost kod deteta.

Zato ću se ja potruditi da mojoj Nikolini obezbedim njenu dozu novogodišnjih i božićnih rituala, onoliko koliko mogu. Naše žene su sklone preterivanju (kad nešto rade, onda ne može jedna vrsta kolača, nego mora bar 5), ali tome ću se odupreti. Izabraću narednih dana meni najdraže rituale i ponavljati ih iz godine u godinu, da i njoj ostane novogodišnje-božićno doba u sećanju ceo život.

A vi? Koje rituale imate u svojoj porodici sad kad su deca mala?

I ko god da vam čuva decu kad vi odete na posao – obavezno povedite računa da vašoj Nikolini/Nikoli da rituale na poklon. Jer su mnogo važni.

Leave A Comment