U odbranu klasičnih bajki

„Zavist i oholost rasle su u njenom srcu kao korov, tako da se nije mogla smiriti ni danju ni noću. Stoga pozva jednog lovca i naredi mu:

– Odvedi devojčicu u šumu, ne želim je više videti! Ubij je, a meni, kao dokaz, donesi njeno srce.“

Meni se od ovih reči sledi krv u žilama, jer pomislim kako li ih doživljava moja dvogodišnja ćerka. Klasične bajke su pune strašnih scena – od lovaca koji vade srce, vukova kojima se seče stomak i puni se kamenjem, zlih maćeha koje teraju decu od kuće u hladnu zimsku šumu… Da li je to literatura za malu decu? Instinkt majke koja štiti svoje dete od svega lošeg kaže NE, ali da li je ta moja reakcija samo moderno prezaštićivanje deteta? Šta kažu psihijatri i psiholozi o bajkama? Izgleda nešto sasvim suprotno od instinkta ove zaštitničke majke.

Psiholozi i psihoterapeuti kažu da deca bajke uopšte ne doživljavaju na isti način kao ostale realnije priče, baš zbog jakog emotivnog faktora koji stvaraju strašne scene, zbog jasne podele karaktera na dobro i zlo, prisustva magije i srećnog kraja koji bajke imaju. Bajke, kažu stručnjaci, se obraćaju dečijem nesvesnom delu ličnosti, i deca ih vide kao maštu, fantaziju, kao recimo san. Ta doza surovosti aktivira emotivne centre u mozgu koji komuniciraju sa racionalnim delovima mozga koji su odgovorni za učenje – ako je emocija jaka, poruka priče će se dublje urezati u pamćenje i bolje će je dete naučiti (1). Iste sumnje kao što ja imam, imali su i pedagozi i sociolozi osamdesetih godina,  i bili su blizu da bajke proglase skroz nepodobnim za malu decu, ali su istraživanja te njihove sumnje opovrgla. Jedan od najvećih stručnjaka koji se bavio bajkama je dečiji psiholog  i psihoanaliticar Bruno Betlhajm, čija je knjiga O koristima začaranosti (2) predstavila prvu ozbiljnu psihanalitičku studiju klasičnih bajki i opovrgla strahove sociologa, vraćajući bajke na policu važnih dečjih knjiga.

Bajke formiraju karakter deteta

S druge strane, srećan kraj bajki razvija kod dece uverenje da na kraju dobro pobedjuje. To uverenje je izuzetno važno u periodu odrastanja, iako mi odrasli nažalost dobro znamo da nije baš uvek tako. Svaki čovek vidi svet onakvim kakav veruje da je, gledajući ga kroz svoje lične naočare. Ako smo povredjeni i neraspoloženi, primećivaćemo više teške i ružne stvari. Ako smo srećni, onda one lepše, kao da gledamo kroz ružičaste naočare.

Količina ružičastog koju ćemo nositi u sebi se uspostavlja u ranom detinjstvu. Prvo kroz odnos sa roditeljima i osobama koje brinu o detetu – ako te osobe uvek lepo i brzo reaguju na detetove potrebe i pozive, dete će stvoriti sliku da je svet sigurno mesto gde se njegove potrebe ozbiljno shvataju. To dete će imati jače samopouzdanje i više optimizma, snage, više će pleniti druge ljude i lakše prolaziti kroz život. Isti efekat imaju i bajke, baš zato što strašnim i emotivno nabijenim scenama aktiviraju mozak tako da poruke bajke (uključujuci i činjenicu da dobro na kraju pobedi, samo se treba boriti i istrajati) ostaju duboko urezane u naše pamćenje i postaju deo našeg karaktera. Bez aktiviranja tog emotivnog dela mozga, ta poruka bi bila slaba i ne bi imala dugotrajni moralni i edukativni efekat. Zbog toga su klasične bajke edukativno superiornije od Diznijevih ublaženih verzija ili mnoštva dečije literature koja obradjuje jednostavne svakodnevne situacije.

Vežbanje hrabrosti

Plus, ako detetu pričate direktno ga gledajući, umesto da čitate ili mu pustite snimljenu bajku, emotivni efekat je mnogo jači. U toku pričanja bajke vi dete izlažete strašnoj situaciji u kontrolisanim uslovima – ono je u sigurnom zagrljaju odrasle osobe koja ga mnogo voli, i ta sigurnost mu daje hrabrost da u svojoj mašti prodje kroz sve poteškoće koje strefe glavnog junaka bajke. Time dete vežba hrabrost i suočavanje sa teškim i strašnim situacijama u životu. Bajke, kao i sve ostalo, mogu da se pričaju prilagodjene dečjem uzrastu, sa manje ili više detalja. Pratite vaše dete i vidite šta mu prija i šta može da prati.

Zaključak

Zadatak nas roditelja jeste da zaštititimo dete, ali pre svega, da ga naučimo da se izbori sa ovim svetom u kom ima mnogo strašnih stvari, i da mu pomognemo da razvije mentalne mišiće za to. Jer ga od sveta ne možemo zaštititi, koliko god se mi trudili. Zato gledajte na bajke kao na odlazak na igralište – kad se vere po drveću, može da se povredi, ali će sigurno ojačati ruke i spretnost i hrabrost da se kreće i penje. Tako i kroz bajke, ono jača emotivnu, srčanu hrabrost, uči se dobrom i lošem, i stiče uverenje da ako se dovoljno trudi i istraje, na kraju će sve biti dobro.

Jer ako nije dobro, znači da još nije kraj….tako kažu.

Dr Tanja Ninković

„Ako želite da vam deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još više bajki.“ Albert Ajnštajn.

Literatura

(1) Symbols of the Soul: Therapy and Guidance Through Fairy Tales, von Marianne Runberg,Birgitte Brun,Ernst W Pedersen
(2) The Uses of Enchantment: The Meaning and Importance of Fairy Tales, Bruno Betlheim
(3) Children need fairytales, Heike vom Orde, https://www.ucy.ac.cy/nursery/documents/children_need_fairytales.pdf

Leave A Comment