Čuvanje dece u prirodi – moj san o šumskoj nani

Danas želim da podelim sa vama jednu svoju duboku želju – da obrazujem jednu posebnu grupu Nana, koje žive u prirodi. Možda da ih nazovemo šumske nane? Nane koje imamo u Beogradu uvek imaju ili dvorište ili lep park pored svog stana ili kuće. Ali netaknuta priroda je ipak nešto drugo i nosi dodatne prednosti.  Mnogo bih želela da čujem šta vi mislite o svemu tome. I da vam ispričam kako to čuvanje u prirodi uzgleda ovde u Nemačkoj.

Javljaju mi se žene koje vole decu i hoće da budu nane a žive na dalekoj periferiji Beograda. Imaju kuće, velika dvorišta, čist vazduh, pravu prirodu oko sebe. Možda i neku koku, kozu, kucu, macu…. Postoji u Beogradu vrtić koji se intenzivno bavi prirodom, i takvih nam treba više, ali i on se nalazi u gradskoj sredini, u kući sa baštom, gde oni pokušavaju da naprave malu prirodnu oazu u sred grada. Ali grad nije priroda, sa svim njenim biljkama, reljefima i životinjama.

Primera kako to rade u Evropi ima dosta. Ovo je divno englesko obdanište gde su deca po ceo dan u prirodi – na livadi, sa zemljom, slamom, drvetom. Filmić možete da pogledate sami, veoma je lep.

A ovo je priča o jednoj nemačkoj Nani koja čuva malu decu svaki dan u prirodi. Njenu priču vam danas prenosim, da biste videli kako jedna šumska nana može da funkcioniše i da bih čula od vas šta vi mislite o tome.

Jedan dan kod šumske nane

Ova Nana čuva decu stariju od 18 meseci, koja već mesec dva umeju da hodaju. Roditelji ih dovedu ujutru u 8:30 na početak šume, obučene u nepromočive pantalone, čvrste vodootporne čizmice, sa kapom veći deo godine, i sa rančićem u kom su detetove stvari – nešto za doručak, flašica vode, par pelena i rezervne čarape. Napolju se nalaze svako jutro, sem ako nije počeo pljusak ili oluja (što je retko pre podne) ili je temperatura u debelom minusu. Nana ih dočeka, sve njihove torbice stavi na svoja pijačna kolica sa malo jačim točkovima, i kad su svi tu, kreću u šetnjicu. Deca usput istražuju i idu svojim tempom. Ubrzo sednu na klupicu ili oboreno drvo i tu piju čaj koji je nana ponela i doručkuju zajedno.

Nana u kolicima nosi i igračke (kofice, loptatice, kredu, konopac), ćebe, veliki kišobran, toplu vodu za pranje ruku, kremice za sunce, sprej protiv komaraca, maramice, set prve pomoći, kesu za djubre itd.

Nakon doručka, dok ona skuplja stvari u svoja kolica, deca kreću u istraživanje novih predela. Penju se na već poznata brdašca i kamenje, gledaju decu iz obližnjeg obdaništa koja su pošla u kratku šetnju, skaču po baricama kao Pepa prase u crtanom filmu… Tu prodje sat vremena, u skupljanju lišća, kamenčica, igranju sa mekanom zemljom, otpalim granama, jure se, kriju, hvataju, i čekaju da dodje nana da ih prepovije. Prepovija ih stojeći, jer je tako najtoplije deci, najčistije i najbrže.  Nakon toga, u zavisnosti od vremena, ona malo usmeri decu – idu u šetnju kroz šumu, izadju na livadu na sunce ili se sakriju od sunca ispod njenog ogromnog kišobrana, ako je mraz ili blaga kiša, odu ka sportskom terenu koji je u blizini  i okrenut ka suncu. Skupljaju borovnice, kupine, maline, tresu jabuke, beru lešnike, gledaju dal ima crva u šljivama pre nego ih pojedu.

Oko podneva polako kreću kući. Usput gledaju ovce i pčele, u jesen i konje, i deca polako postaju sve umornija. Tad se uhvate za ruke ili za onaj konopac koji Nana nosi pa se igraju vozića i idu polako kući.

Njena kuća ima baštu u kojoj stoji kutija sa peskom, burad sa vodom, nadstrešnice, jedna maca i zeka. U tom predvorju kuće deca se polako smiruju, i ona jedno po jedno dete uvodi u kuću i presvlači ih, skida mokru garderobu (ako su im nepromočive jaknice i pantalone ipak propustile), oblači toplu i suvu. Nema hektike i žurbe. Neka deca žele da ostanu napolju dok nana ne završi ručak, dok se drugi raduju da su konačno unutra i da mogu da se igraju drugih igara. Ipak su bili u prirodi dobra 4 sata.

Za ručak je još rano ujutru pripremila sve namirnice, i kuva jednostavna i brza jela – bareno povrće, krompiriće, testeninu, čorbasta jela (koja započne dan pre), palačinke, ribu, sitno seckanu piletinu….

U pola 1 ručaju i onda u 1 – pola 2 idu na spavanje. Dok oni spavaju, nana rasprema kuću, sredjuje kuhinju posle ručka, napolju namešta igračke i stvari na svoje mesto, sortira dečije stvari, okači ih da se suše, grubo očisti cipele, sortira kapice, torbice, flašice, da svako dete kad podje kući ima svoje stvari na mestu.

Oko 3 se deca bude, i odmorna kreću opet da se igraju sa sveže sredjenim stvarima u kući i dvorištu. Oko 4 sata dolaze roditelji po njih.

Ova deca imaju srećno i ispunjeno detinjstvo.  Njima nije dosadno. Njihove noge dobro i sigurno gaze na raznim terenima, njihova motorika je izvrsna, a dobra motorika je osnov za dobru inteligenciju. Oni znaju da je svet mnogo više od zgrada, parkića, igraonica i ulica u kojima se svakodnevno kreću. I znaju da su oni deo tog velikog sveta. Nauče da budu hrabri, da probaju da se penju uz uvek drugačije nagibe i površine, da probaju da preskoče uvek različite prepreke, pipnu, istražuju, skupljaju. Ono što prava priroda ponudi na jednom kvadratnom metru, mi ne možemo u zatvorenom prostoru nikada da reprodukujemo.

Potrebno je samo da roditelji hoće da ih puste da po ceo dan budu u prirodi i da oni u svom danu nadju vremena da decu vode kod šumske nane. Mi možemo i prevoz da organizujemo, ali bez obzira, čuvanje dece van grada zahteva od roditelja dodatno vreme i bolju organizaciju. Zato se pitam koliko ima roditelja koji bi mogli da organizuju svoj dan tako da odu po dete na 10km od centra Beograda, i kojima priroda i igranje po raznovrsnom vremenu njoj nije samo sinonim za prljave stvari. Šta vi mislite?

Ja i dalje sanjam i mislim da ću se odvažiti i da probam!

Leave A Comment